Zašto su BIRN-ovi novinari poluistininama na sebe navukli medijsku hajku

Prethodnih dana,  tekst novinarske nevladine organizacije BIRN,  podigao je veliku prašinu u našem (ne)demokratskom društvu u kome još uvek (ne)vladaju osnovna ljudska prava, među kojima i pravo na slobodu izražavanja.

Na novinare su se ostrvili pored političara  (u čije poslove spadaju i ostvarivanja demokratskog društva  i razvoj komunikacije među građanima)  i druge kolege novinari koji na mekši ili oštriji način pomažu  „političare na vlasti“ već decenijama, očekujući poneko „parče kolača iz nihovog tanjira“.

Sa druge strane tu su novinari i udruženja koja više impulsivno i po difoltu reaguju na reakcije prvih i staju u zaštitu novinara bez obzira na „greške“ koje su novinari napravili. Oni u velikom broju slučajeva i ne vide pogreške koje su u napadnutom tekstu učinili novinari –autori teksta (osim ukoliko nisu specijalizovani – prate pojedine oblasti), tako da reakcija istih ostaje na „brisanju  pljuvačke“ na i onako srozanoj novinarskoj profesiji.

U celoj ovoj cirkuskoj predstavi koja se u Srbiji odvija već decenijama, a koja je ovoga puta dobila i međunarodne konotacije, jedini koji su ostali uskraćeni su čitaoci – zainteresovana javnost, zbog kojih i postoji NAŠA PROFESIJA.  Oni sami ostaju u tami, izmaglici,… jer ne znaju kome da veruju.

Ovo se dešava iz razloga što se čitaoci u Srbiji veoma često osećaju poput antičkih moreplovaca, koji prolaze između Scile i Haridbe. Sa jedne strane su „nezavisini mediji“ sa nedorečenim,  netačnim ili polutačnim informacijama  koji se bave  tzv. novinarskim istraživačkim radom, dok su sa druge strane zvanični meinstrim mediji, čija je uređivačka politika uslovljena direknim davanjem novca iz budžeta ili indireknim putem preko politike oglašivača.

Iskreno rečeno, ovaj tekst i pišem samo zbog mog komšije – suseda, „zbunjenog“ čitaoca koji svakodnevno „bistri“ politiku, informisanom samo preko medijskih priloga koji svakodnevno stvaraju samo buru u njegovoj glavi, terajući ga da se što dalje povuče u apatiju i ne učestvuje u javnom životu društva oko sebe.

Što se tiče edukacije kolega novinara,  od toga sam odavno digao ruke jer su oni veoma često „stariji i iskusniji“ i rade ili su radili po beogradskim redakcijama, te su samim tim postali „bezgrešni“. Iako njihovi tekstovi koji imaju veze sa poljima izgradnje, ekologije, tehnologije,…. imaju i do 90% teške greške i ne odgovaraju realnosti.

Ovo važi za sve- kako istraživačke tako i meinstrim medije.

 Ali „novinarskom“ egu to je nemoguće dokazati!!!!   

Stoga počinjemo sa analizom BIRN-ovog teksta,  „Ispumpavavanje kopa i budžeta“  (objavljenog na strani http://www.javno.rs/istrazivanja/ispumpavanje-kopa-i-budzeta ).

1.Nepoznavanje tehnologije rudarske proizvodnje

Prva među velikim brojem pogreški koju su počinile kolege iz BIRN-a je što su  su napali nadležne u EPS-u i Vladi Republike Srbije, zato što je postupak ispumpavanja vode iz Površinskog Kopa Tamnava –zapadno polje, otpočeo tek kroz sedam meseci, a ne odmah po okončanju poplava.

Samim ovakvim startom teksta vidi se da novinari BIRN-a ne poznaju tematiku o kojoj žele da pišu. Oni  smatraju da je tehnologija ispumpavanja vode iz površinskog kopa poput tehnologije pretakanja vode iz jednog suda u drugi, gde putem mreže creva, cevi i pumpi samo prebacijemo vodu iz jednog prostora u drugi.

Ovakvo gledanje na stvari je laički ispravno, ali laici ne rade na kopovima, već profesinalni inženjeri. Oni znaju da je samim tim što im je ušla voda u površinski kop , ona delimično poremetila morfologiju zemljišta, možda i aktivirala pojedina klizišta. Zbog toga je i zakonom obavezno da se u površinskom kopu ( koga još nazivaju i putajućom rupom) pre svake aktivnosti uradi glavni ili dopunski projekat, u kome će biti opisano kako i na koji način će se neka aktivnost uradi – ovoga puta ispumpati voda iz kopa.

 Za  izradu ovakvog projekta, bez obzira na hitnost, potrebno je vreme!

Sledeću grešku na koju nailazimo je pitanje projekta. Projekte u Republici Srbiji mogu raditi samo preduzeća, instituti i fakulteti koje imaju licencu dobijenu od strane nadležnog ministarstva. Shodno tome, isti su i odgovorni ukoliko nešto sa njihovim projektom krene naopako.

Tako kompanija „VAN-HEK“  nije mogla da učestvuje u ovom segmentu posla i ako sigurno poseduje znanje ali ne i licencu. Oni su mogli davati sugestije na koji način će se projekat uraditi, ali glavna odluka o njihovom sprovođenju je na samom projektantu.

Tu dolazimo do sledeće pogreške koje su uradili BIRN-ovi novinari, a to je da po našim standardima investitor, projektant i izvođač radova moraju biti odvojena pravna lica koja će, u slučaju problema nastalih pri izvođenju projekta, biti odgovorni svako za svoj deo posla.

Tako da, i kada bi kompanija „VAN-HEK“ uradila porojekat ispumpavanja, ona ne bi mogla biti i izvršilac ovog projekta. Što je još jedan važan ograničavajući faktor za učešće ove firme u ispumpavanju vode iz PK “Tamnava“.

U daljem tektu zadržao bih se još malo na jednom detalju vezanom za projekte ( bez kojih je nemoguće raditi), koji mi prosto bode oči, a koji su kolege iz BIRN-a previdele.

To je   poređenje kupovine strujomera po hitnom postupku i ispumpavanje vode iz površinskog kopa.

Prosto mi je neshvatljivo da  kolege nisu shvatile da strujomeri nastradali u poplavi nisu ništa drugo do rezervni delovi, poput gume za automobil. Njihovo naručivanje je veoma prosto jer, poput gume na automobilu, oni imaju svoje specifikacije koje su već utvrđene projektom (u ovom slučaju snabdevanja električnom energijom). Tako, u svakom trenutku, nadležni mogu veoma lako da reaguju i izvrše zamenu istih.

Sa druge strane, poplave i ručevi (aktiviranje klizišta) se dešavaju veoma retko na površinskim kopovima. Kada se dese, oni u mnogome menjaju stanje na površinskom kopu i tehnologiju proizvodnje, što iziskuje novu projektnu dokumentaciju. Što opet dovodi do smanjenja proizvodnje,….

Iz ovih razloga se u bivšoj SFRJ vodilo veoma mnogo računa o poštovanju tehnoloških procesa, naročito u rudarstvu. Tako, kada bi se desio neki alcident u rudniku, a zašta nadležni inspektor utvrdi da je nastao usled ljudskog faktora, sudija veoma lako i brzo  izriče veoma visoke kazne čitavom lancu odgovornih osoba, koji nekada seže i  do samih projektanata. ( https://www.scribd.com/doc/116311108/ARHUSKA-KONVENCIJA-KAO-FAKTOR-SMANJENJA-RIZIKA-OD-AKCIDENTNIH-DOGA%C4%90AJA-U-PRIVREDI )

2. Tender

Sam tender, kojim se izvršava neki projekat, raspisuje se na osnovu projektne dokumentacije. U najboljem slučaju to bi trebao biti Glavni projekat u kome se između osnalog nalaze svi detalji izvođenja projekta kao i okvirna cena izvršavanja projekta. U njemu su tačno raspoređene etape projekta sa vremenskim ograničenjima, na osnovu čega se vrši kontrola izvođača radova od nadležnog nadzora (koji može biti sam investitor kod manjih projekata ili posebno pravno lice kod većih). Na osovu ispunjavanja etapa navedenih u projektu, investitor plaća ili kažnjava vršioca radova.

Upravo iz prethodno navedenih  razloga, u Srbiji se veoma često zbog „hitnosti“ raspisuje  tender na osnovu idejnog projekta. Za razliku od predhodnog, ovaj projekat možemo nazvati i kao uređeni spisak želja, koji kao i svaki spisak želja  često dovodi do problema u realizaciji samog projekta. Rešavanje problema na koje investitor i izvođač radova imaju prilikom realizacaije problema na osnovu tendera zasnovanom na osnovu idejnog  projekta obično se rešavaju  „ u hodu“  raznoraznim aneksima ugovora, kada izvođač bude upoznat sa glavnim projektom.

Ono što je važno kod primene idejnog projekta u tenderima je da  obrađivač  idejnog projekta (osoba koja ga je napisala ) nije odgovorna za njegovu tačnost. Samim tim i za prenciznost dokumenta u materjalno-tehnološko-finansiskom smislu.

U svakom smislu, ozbiljan investitor mora imati projektnu dokumentaciju prilikom zahteva novca od banke na osnovu koje će banka znati da li će odobriti kredit za finansiranje  projekta. Takođe će banka znati tačno  kada će i koliko uložiti sredstava za realizaciju odobrenog  projekta  – čime i ona vrši kontrolu projekta.

U ovom slučaju,  Svetska Banka se pojavila kao „odgovoran  finansijer projekta“  koji (donekle) vodi računa o potražiocu, koji baš i nije poznat po svojoj odgovornosti. Oni zajedno raspisuju tender na kome pobeđuje  kompanija prema uslovima ispisanim u projektu.

U ovom delu, pre problematizovanja samog pobednika tendera, dodao bih jednu činjenicu, koju su novinari BIRN-a izgubili iz vida.

Ukoliko je projektna dokumentacija dobr i glavni projekat detaljno urađen, svaka  obučena i licencirana  osoba, sa malo iskustva može da izvrši projekat. Nadzor nad izvršiocem vrši nadzorni organ, a na osnovu projekta. Tako da i teza vezana sa iskustvom firme koja je pobedila na tendru  takođe pada u vodu.

3. Pobednik na tenderu

Sada dolazimo do dela koji su kolege iz BIRN-a veoma nespretno problematizovali, jer nisu imali osnovna znanja o strukturi EPS-a i drugih opovezanih javnih preduzeća, koja su bila do skora u sastavu EPS-a.

Ono što se oni nisu pitali  a trebali su, je „Kako to da je konzorcijum predvođen Južnom Bačkom  dobio posao ispumpavanja PK“Tamnava“ –zapadno polje, a nije ga dobila neka od EPS-ovih izdvojnenih preduzeća koja se bavi ovim poslom?“

Ovo pitanje bi u mnogome rešio problem pred kojim se našla BIRN-ova redakcija. Naime, u EPS-u su do izdvajanja postojala preduzeća koja su se decenijama bavila ispumpavanjem vode iz površinskih kopova.  Jedno od takvih preduzeća je i „GEORAD“ iz Kostolca.

Iako je ovo preduzeće u prethodnom periodu dosta devastirano , ono još uvek veoma efikasno štiti PK „Drmno“ od podzemnih voda , što je bila jedna od glavnih uloga od samog njegovog nastanka. Ali isto ovo preduzeće, koje je neophodno u radu PK „Drmno“ i nekada je bilo sastavni deo EPS-ove kompanije u Kostolcu, danas odlazi na tender.

Da li se tu krije problem? Da budućem kupcu preduzeće ne bude suviše skupo? Ili da se pokaže neophodnost takvih preduzeća koja su političkom odlukom izdvojena iz EPS-a kako bi se druga privredna društva ugurala?

To su sve pitanja koje BIRN-ovi novinari nisu postavili, a mogli su.

Ali zato su svojim ošljarenjem doveli u pitanje kredibilitet istraživačkog novinarstva u Srbiji kod „zbunjenih“ čitalaca. Jer u istinu, ostale i ne interesuju egzantne informacije iz ove zemlje.

Dok „birokrate“ iz Evropske Unije interesuje da li su naši političari ispunili standarde ili nisu – kako bi ušli u klub EU.